Sirijus
U rubrici Prova danas objavljujemo dnevnički zapis sa okeana, iz pera barskog pomorca Mitra Miša Škuletića, drugog oficira palube.
Autor: Mitar Mišo Škuletić
Noćnu stražu koja traje od 00:00 do 04:00 pomorci zovu “pasja gvardija”. Logično, ime sve govori. Umoran kao pas, prebijen kao pas… Tu stražu obično čini samo oficir palube, rijetko kad je i kormilar tu, naročito kad se plovi okeanom. Obožavam tu gvardiju. To je vrijeme kad sam sa sobom i svojim mislima, miran. Floydi, kafa, okean, tamna noć…sto znam, meni prija.
* * *
Bio je to jako bistar čovjek, veselog duha, iz Džakarte, Indonezija. Drugačije kulture, religije, navika, on je ipak uspijevao da ostvari kontakt pun zanimljivosti I bio je jako prijatno društvo u vremenu “pasje gvardije”.
Zapamtio sam da je volio “Duran Duran” I da je znao sve pjesme napamet. Pustao sam mu The Wild Boys, Rio, Save a prayer…
Pili smo kafu, slušali muziku, objašnjavao mi je kako se živi u Indoneziji, a ja sam upijao svaku rijec tih zanimljivih priča. Primjetio sam da mu ponekad zasijaju oči, i tada sam imao utisak da će svakog momenta zaplakati. Čekao sam priliku da pitam. Zanimalo me…
Imao je brata. I dok je on plovio, njegov brat se brinuo o imovini i starao se da svi članovi obje porodice budu zašticeni. Kroz smijeh reče da su njegova djeca više voljela njegovog brata nego njega.
Za vrijeme jednog putovanja su mu javili da je brat teško povrijedjen u jednom obračunu bandi pokušavajuci da zaštiti porodice. Kad je došao kući saznao je da mu je brat ostao bez obje noge u toj borbi. Obračuni bandi u Džakarti znaju biti nepojmljivo okrutni…
Naravno, svi su se nastavili brinuti o teškom invalidu. Uskočio sam mu u pricu rekavši da mu brat nije invalid nego junak i da je najgora stvar na svijetu imati amputiran um. Sve ostalo je nadoknadivo.
Pogledao me i klimnuo u znak odobravanja. Prekinuo je priču, otišavši da nam napravi kafu, a najvjerovatniji razlog je da uzme predah za nastavak priče…
Nakon nekog vremena je otisao opet na more. Poslije par mjeseci su mu javili da je brat sebi oduzeo život. Ostavio mu je pismo u kojem mu se izvinjava i kaže da ne želi da živi na teret njegovog rada na brodu i da taj novac koji je trošio na njega utroši na školovanje djece. Na kraju mu je napisao da ce paziti na njega odozgo…
Da li slučajno ili ne, u tom momentu dok sam u pomračini gledao tog dobrog čovjeka kome idu suze, na mojoj plejlisti je svirala “The great gig in the sky”. Najmanje što mogu da kažem je da mi nije bilo svejedno. A, kako bi?
– Eto, zato mi ponekad, iznenada, zasuze oci. Znam da me pazi ali ne mogu da ga vidim i zato često lutam pogledom po nebu…- reče pokušavajuci da sakrije suze.
Ostao je do kraja svog ugovora sa mnom u “pasjoj gvardiji” kako je imao obicaj da je zove. Za vrijeme poslednje gvardije smislio sam nacin da mu kažem istinu, odavno naučenu od jednog genija koji je sa sobom nosio miris Genove…
* * *
“Pasja gvardija” se, ustvari, tako zove iz jednog sasvim drugog razloga.
Postoji najsjajnija zvijezda na noćnom nebu. Ona se zove Sirijus. To je zvijezda koja je pomorcima koji su plovili uz pomoć jedara svake večeri pravila drustvo. Toliko je sjajna da se vidi čak i kad je oblačno.
To je zvijezda koja ih je pratila, vjerna kao pas. Nista je ne može zaustaviti, pa ni oblaci koji se ponekad navuku. Zato se zovemo – “posada pasje gvardije”
- Eto, to ti je brat. Sad mozes da ga gledas svake večeri – rekoh na kraju.
Na odlasku me poljubio, zahvalio se, i rekao da ce svake večeri pratiti gdje je Sirijus. Otišao je niz brodsku skalu, pokazao prstom ka nebu i mahnuo mi.
Oni radnici su opet prevrnuli sanduke sa tvistlokovima…žurno sam otišao ka provi da vidim šta se dešava. Dok sam išao ka radnicima, u jednom malom dijelu sekunde mi se učinilo da počinjem da mirisem na Genovu…
Kako bi bilo dobro da su svi ljudi poput Sirijusa...
- Tagovi:
- Pomorci
