Milan Vujović: Bar je vječita inspiracija, izvan Bara mene prosto i nema
Izvor, foto: Bar info
Autor: Željko Milović / Tamara Marković
Gost u „svojoj” emisiji „Promenada četvrtkom” bio je Milan Vujović, glavni i odgovorni urednik Radio Bara. Sa njim je razgovarao Željko Milović.
Konkretan povod za ovaj razgovor je knjiga „Barske priče 4“, četvrta iz edicije barskih anegdota, promovisana na „Barskom ljetopisu“. Unuk si najpoznatijeg barskog sveštenika, sin poznatog profesora Gimnazije, pa nekako nije moglo da bude drugačije nego da budeš obilježen Barom.
-Pop Pavle nije bio uvijek slavljen i hvaljen, kao u ovo vrijeme. Bilo je, poslije onog rata, mnogo neobičnih situacija, pa i u moje vrijeme, kad sam bio dječak.
Jednom je, pred čuvenom Mujovom kafanom, jedan mangupčić uzviknuo: „Pu, pope, baksuz“. Zatrčao sam se ka njemu, a djed mi je rekao: „Neka, pusti, Milane…“ .
Gorio sam od muke, od jeda, od jada, što je neko velikog popa Pavla, jer je on uvijek bio veliki u našim očima, na taj način probao da ponizi, ali pop Pavle se nije osvrtao na takve stvari. On je istinski znao da oprašta.
Je li bilo teško biti očev sin u Gimnaziji? Da li si imao gubitak ili dobitak od toga?
-Ako ćemo pošteno, više sam bio na dobitku. U smislu da sam imao, ipak, neke povlastice kod profesora, njegovih kolega, što je i logično. Ako u Pošti radi tvoja majka, zašto ne bi mogao zaobilaznim putem da dođeš do šaltera?
Imao sam, dakle, neke privilegije, a sa druge strane kod nekih profesora je to bilo malo drugačije, bili su oštriji, morao sam da se ističem, da budem bolji od drugih, da budem smjerniji, spreman da odgovaram, a naravno da to nisam bio baš uvijek.
Tvoji prvi novinarski koraci bili su u listu „Jedro“ barske Gimnazije. Onako, drugarski – o najboljem učeniku, bez zazora, o nekome ko je dobar…
-Taj tekst ne pamtim po dobru. Znaš zašto? To je bio afirmativan tekst o mom najboljem drugu, Garu Bošnjaku, koji je sad redovni profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu, ali ja sam taj tekst već bio objavio u osnovnoj školi. I za „Jedro“ sam ga samo malo modifikovao.
Od tada me drži ovo da malo kraduckam tekstove, pa i od samoga sebe. Onda mi je profesorica Zaga Vuković rekla: „Milane, ti si prevazišao ovu priču, ovo si isto pisao prije nekoliko godina, probaj da to iz nekog drugog ugla napišeš“.
Ja sam se posramio, jer je profesorica Zaga bila apsolutno u pravu, to je bio tekst koji je bio na nivou trinaestogodišnjaka, a ja sam već imao možda sedamnaest godina.
Bio si dio generacije koja je nekako zajedno funkcionisala, imala viziju da nešto može i mora biti drugačije i bolje.
-Ne znam, nisam imao velikih planova i ambicija u to vrijeme, oni su kasnije došli. Mi smo bili jedna mirna generacija. U svemu smo slušali starije. Vi koji ste došli poslije, bili ste malo buntovniji, a mi smo slušali što nam se kaže.
Najvažnije je bilo da budemo vaspitani, da se ko, slučajno, ne potuži na nas. To je bio, u to vrijeme, neoprostiv grijeh. Tada su roditelji bili na strani onih koji imaju pritužbe na ponašanje njihove djece, danas su roditelji, a priori, na strani sinova i kćeri i „ujedaju“ ako ih bilo ko ukori, a kamoli šta drugo.
Naravno, bilo je i onih koji nisu bili kao mi, oni drčniji, bezobrazniji, ali to su bili izuzeci.
Naredna tvoja željena stanica, nakon Gimnazije, bila je Akademija dramskih umetnosti. Šta se desilo na tom prijemnom?
-Dakle, bilo je više od 600 prijavljenih kandidata. To je bila 1978. godina. Tada je snimljen film „Lične stvari“, Božidara Mandića, ako se može reći, uživo sa prijemnog ispita, a u žiži je bila Maja Sabljić. Bila je lijepa kao anđeo u to vrijeme. Jednom sam je zamolio da pođe sa mnom do Pravnog fakulteta. Držala me ispod ruke, a kolege su me gledale kao Alena Delona.
Ušao sam u uži izbor, među dvadesetak kandidata. Bili smo podijeljeni u tri grupe. U mojoj su bili Branimir Brstina, Bule Goncić, Olivera Ježina… u druge dvije Žarko Laušević, Mladen Nelević, Zoran Cvijanović, Dubravka Živković, Maja Sabljić, Andrea Maričić, pokojna Sonja Savić, Suzana Petričević, Goca Šuvak, Vladimir Ilić…
Pratio sam, kasnije, kako teče njihova karijera, sa Brstinom sam ostao prijatelj sve vrijeme, možda zato što je on imao jednu barsku epizodu. Bio je prvi muž Radmile Vojvodić, pa je Bar gledao s posebnim pijetetom. Stalno me ponešto zapitkivao o Baru, tek sam poslije shvatio da se on interesuje, u stvari, o Bebi.
On je bio iz Vojvodine. Imali smo brzalice za poboljšanje govora. Brstina je na časovima morao da vježba: „Šaš devetorošaš kako se razdevetorošašio“, da bi smanjio uticaj vojvođanskog akcenta, a ja sam imao lijenu gornju vilicu, tako su mi rekli. Moja brzalica je bila: „Stala mala Mara, na kraj stara hana sama “.
Nisi završio glumu, završio si kasnije pravo, ali si tvoje kolege dočekao na prvom „Barskom ljetopisu“?
-Znaš li koja je ipak najljepša priča? Događa se u studiju Radio Bara, ne u ovom, nego u baraci. Došla su dvojica profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, Obrad Stanojević, koji je predavao Rimsko pravo i Sima Avramović, koji je predavao Opštu istoriju države i prava. Mislim da je to bilo početkom devedesetih godina. Samo još jednu digresiju da kažem: tu sam otkrio u čemu je suština dobrog razgovora.
Kad ti dođe neko u goste, pitaj ga ono što on želi, a ako ne – pusti ga da priča ono što je spremio. Ti ga pitaš o Kurtu, on odgovara o Murtu. Ako se poklopi odgovor sa pitanjem utoliko bolje, ako ne, nikom ništa.
Ti me pitaš o glumcima, ja ti odgovaram o profesorima. Oni su promovisali te noći u Baru knjigu „Ars retorica“, koju su mi, poslije razgovora u studiju, poklonili, uz posvetu, napisanu, što bi se reklo, biranim riječima.
Moja replika je glasila: „Samo da vam kažem nešto – vi ste me profesore Obrade, bacili jedno dva, tri puta. Kod Sime Avramovića sam položio Opštu istoriju države i prava iz trećeg puta. Da ste znali o kakvoj alamunji je riječ, ne biste se ovako opušteno ponašali u ovom studiju“.
Ipak si ostao u glumačkim vodama, amaterski. Na promociji ove posljednje knjige ja sam, u uvodu, dao reminscenciju za ulogu u „Darinki iz Rajkovca“. Tu je i „Balkanska carica“, ali su tvoj najbolji glumački uradak „Siroti mali hrčki“.
-To je bila ubjedljivo najbolja predstava u kojoj sam igrao. Uživanje. Reditelj je bio Peđa Mitrović, a glumili smo Dijana Marojević, Dragiša Simović, Rajko Joličić i ja. Komedija „Siroti mali hrčki“ je svevremeni tekst Gordana Mihića, koji se može odnositi na sve režime. U originalnom tekstu nije bilo ženskog lika, ali je Mitrović ubacio Dijanu Marojević koja je bila otkrovenje za mene.
Imala je tada 17 godina, znaš zašto to pamtim? Zato što sam ja imao 34, bio sam duplo stariji od nje. Ona je bila u trećem razredu Gimnazije i mi smo joj rekli: „Alo, nemaš ti više šta da čekaš“ i onda je te godine otišla i upisala Akademiju u Beogradu.
Mislim da je Đaga Mićunović vodio klasu. Ona i Nikola Bulatović, dvoje Barana, upisali su tada glumu na FDU, što je bio veliki podvig.
Znaš što, kad smo mi došli na Akademiju, svi su nas gledali sa, što bi rekao pokojni Maksim Lutovac, velikim (ne)razumijevanjem. Zato što je za glumca u Beogradu, jedini sa ovih prostora, niže od Kolašina, Bijelog Polja, Nikšića, slovio Slobodan Aligrudić koji je bio Zećanin, a mi primorci smo bili, navodno, netalentovani za glumu.
Jer, recimo, Petar Božović i ekipa starijih, Petar Banićević, Mihajlo Janketić i drugi, bili su glumačke gromade, ali sa sjevera Crne Gore.
Kad ovako pogledaš „Siroti mali hrčki“ jesu tvoja najveća uloga, ali vjerovatno tvoj najveći zalogaj je bila „Balkanska carica“?
-Jeste. „Balkanska carica“ je bila veliki projekat, tu se istakla Mira Spičanović, koja je bila fantastična, rijetko talentovana glumica. Šteta je što se nije bavila glumom i što nije napravila karijeru. Slobodan Marunović je igrao Stanka, ali je na mene najveći utisak ostavio Vasja Stanković koji je igrao Ivana Bega Crnojevića.
Hajde, molim te, ispričaj onu priču o njegovom akcentu.
-Vasja Stanković je bio legenda, bio je spolja nekako odbojan, a iznutra nevjerovatno topao i prijatan čovjek. Na premijeri, pošto se, kao i svaki put na probama, popeo na zidine, odakle proklinje sina Stanka, koji je prevjerio, odjednom pada na koljena i plače, što nikad nije. Za tu potresnu scenu dobija ovacije na otvorenoj sceni.
Prilazim da mu pomognem da siđe sa zidina i dok ga podižem, kažem: „Bože, kakav si ti stari foler!“ A on veli: „Dete, veliki glumac uvek nešto ostavi za premijeru što do tada nije viđeno“.
Inače, Ivana bega Crnojevića je trebalo da igra Boro Begović, ali je odustao neposredno pred početak proba. Reditelj Čedo Dragović se sjetio Vasje i pronašao ga u njegovom Nišu. U hotelu „Topolica“, na prvoj čitaćoj probi, Vasja čita tekst kralja Nikole, a mi se zagledamo ispod oka: „Đe nađe Čedo ovoga, ne može riječ da ubode…“.
On naglo ustade, sklopi onaj tekst i reče: „Vidimo se za pet dana.“ I ode. Kad se vratio, bio je to briljantni Ivan beg Crnojević. Pošto sam se trpao da sjednem do njega, šapnuo mi je: „Dete, upamti dobro, za svaki uspjeh u životu potrebno je 95 odsto rada i samo pet odsto talenta!“.
I kad si me već čačnuo za Vasju Stankovića… Na jednoj probi, on je na zidinama, ide radnja i ja mu dobacim odozdo: „Vidi, možda bi bolje bilo da kreneš lijevo, pa tek onda desno…“.
On stade, okrenu se samo ovlaš i veli: „Videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu“. Od tada se, uglavnom, ne petljam gdje mi nije mjesto. Kad je umro napisao sam „In memoriam“ u „Politici“, iz duše.
Sad da se dotaknemo ovoga što je sada, a to su „Barske priče 4“. Vratimo se na početak, zašto ti je uopšte palo na pamet da skupljaš barske anegdote?
-Prvo da ti kažem, uopšte nije meni palo na pamet, nego Čedu Ratkoviću. On me pozvao jednog dana i rekao: „Imam pedesetak priča, volio bih da ih ti pretočiš u knjigu“. Onda se nekako potrefilo da me nazvao i Mitar Pavlović, iako to nije bilo sinhronizovano: „Donijeću ti jedan moj rukopis“.
Mitar je imao 250 strana anegdota, dogodovština, zezancija iz Dobre Vode, iz Mrkojevića. To je bila osnova, te Čedove i Mitrove priče za prvu knjigu „Barskih priča“, a najzaslužniji što ih ima četiri je Vlado Lukšić koji mi je rekao: „Stavi ti ’Barske priče, knjiga prva’“.
„Ma, neću da pišem više, to mi je sad došlo i ko zna kad.“ „Ajde, kad ti kažem, što ćeš sa ovima koje su ti pretekle?“. I tako smo dogurali do „Barskih priča 4“.
Kakva je bila reakcija na početku?
-Ljudima se to dopalo. Zašto? Napisao sam tri romana: „Agnostik“ (zapisivao sam sve moje muke na fakultetu, i iz toga je proistekla ta, rekao bih, dobra knjiga). Onda sam napisao „Ništa se nije promijenilo“. To je roman po bilješkama mog oca, rat, logori i tako dalje. I treći je roman „Počelo je s nesanicom“.
Dok sam pisao prva dva uživao sam, a za vrijeme trećeg, glava me boljela svake večeri, nisam mogao da spavam od likova i događaja, jer je taj treći bio fikcija, dakle, izmaštan. Mi, novinari, najbolje pišemo kad nešto vidimo ili doživimo ili nam neko ispriča i to, onda, obrađujemo.
Kratka forma je nešto drugo. Svima lako pada. U konkretnom slučaju i piscu i čitaocima, kao ovi blogovi za „Vijesti“. Bio sam skoro 25 godina dopisnik moćne „Politike“ i to niko ne pominje, sem mene. A „Barske priče“ i blogove mnogi čitaju.
Potrefilo se lijepo i korisno, volim da pišem kratke forme, a ljudi to, u poslednje vrijeme više čitaju nego ozbiljna, dugačka štiva.
Takve knjige služe jer čuvaju ono što je esencijalno u Baru, a složićemo se obojica da su najesencijalniji u Baru – Barani.
-Možemo mi da pričamo šta god hoćemo, kako je fraza ta priča o suživotu pravoslavaca, katolika i muslimana, međutim, to je veliki zalog za budućnost. Da nisu postojali neki mudri ljudi u nekom zlom vremenu, neko bi u ovim smutnim vremenima jedva čekao da nekoga ošamuti, da mu vrati za nešto što se desilo prije 100-150 godina u njihovim porodicama.
Toga, srećom, nije bilo, svako je svakoga pazio i to se održalo. I kad god duvaju neki vjetrovi s mora i s Lisinja, sa Rumije, koji mogu da zamute stvari, znamo – proći će, ostajemo mi isti kakvi smo bili i prije i poslije toga.
Ono što posebno krasi tvoje anegdote, nije ta priča o suživotu, ima toga, ima svega, nego je priča o gimnastici duha. O gimnastici, ko će koga da zezne, a da ne boli mnogo.
-Što bi rekli Starobarani: „Ne daj mi lagat!“ – vidio si, slučajno sam otvorio knjigu na priču o kikirikiju. Bane Sjekloća koji nas je, uzgred, nedavno, vozio u Ohrid, jeste dobar vozač, pouzdan, tačan i pedantan. Svojim minibusom prevozio je mnoge ljude, žive i mrtve.
Jednom je iz udaljenog grada dovezao kovčeg sa nedavno preminulim Baraninom. Kad je kovčeg preuzela rodbina, Bane je po običaju krenuo da očisti unutrašnjost vozila i pomete patos. To je vidio Nikola N. pa ga glasno priupita „A što meteš, more, da nije jeo kikiriki?“
Znaš šta, uvjerio sam se u to kad sam pisao prvu knjigu barskih priča, nije naše da sudimo o bilo kome, posebno ne o ljudima koje nismo nikad vidjeli. Jedan me čovjek, prije nekoliko godina, nazvao i pitao: „Jesi ti onaj što pišeš ’Barske priče’? Ja bih te nešto zamolio: da mi pustiš oca da u miru počiva, tako ti Boga. Pa nije on bio ovakav kakvim si ga ti opisao“.
Od tada vodim računa o ljudima. Kad treba nekog da naružim, mijenjam mu prezime. Nije bitna ličnost nego (univerzalni) događaj, ambijent i vrijeme kad se to zbilo. Jednostavno, nisam svjedok tome i moram da budem oprezan.
Ljudima je načelno zanimljivo da je neko zabilježio nešto o ljudima koje su poznavali. Naravno, ima tu i lagarija i anegdota i dodavanja i svega… Vjerujem da pola od onih Mikijevih anegdota nisu bile ama baš takve.
-„Knjiga o Mikiju“ je odvojena od ovoga. Ali su sve priče iz „Knjige o Mikiju“ našle svoje mjesto u „Barskim pričama“, to je jedino što je ponovljeno, sve ostalo su potpuno autentične anegdote, naravno, uzete iz knjiga Milenka Ratkovića, tvojih knjiga, Zorana Gojića, „Zupci Timesa“, itd. Naravno, malo dosoljene.
Još nešto da ti kažem, kad smo kod „Knjige o Mikiju“. Otišao sam kod Moma Popovića, ti znaš ko je bio moj novinarski idol, i rekao mu: „Znam da je trebalo ti da napišeš ’Knjigu o Mikiju’, zato što si ti drugovao sa Mikijem Mašanovićem, ali bih te zamolio da napišeš predgovor“.
Misliš da je kod Moma bilo zrnce sujete? On je istog momenta relaksirao stvar: „Ajde, tebi to pripada, ne meni“. I napisao je fantastičan predgovor. Imao sam sreću da mi je svaki predgovor ili pogovor bio bolji od knjige.
A pisali su ih: Željko Nikčević, Slobodan Stojićević, čuveni novinar „Politike“, Ljubo Živković, Gordana Leković, Vesna Pavićević, Tihomir Brajović, Petar Milatović i drugi. A za ovu knjigu je predgovor napisao sjajni mladi reditelj Boris Liješević. On to shvata kao ozbiljno, ali duhovito štivo.
Mi, Barani, imamo drugačiju percepciju o likovima iz knjige, Boris vidi dobar, duhovit vic, mi zamišljamo Mikija, jer smo ga poznavali i onda nam je sve duplo smješnije.
To sam i rekao kad sam gostovao na televiziji vezano za „Barski ljetopis“, da tvoja knjiga najbolje funkcioniše u Baru, to je potpuno prirodno jer možemo da vizuelizujemo stvari. Ovi drugi mogu da čitaju kao zbirku anegdota.
-Čitaoci se, povremeno, čude i pitaju da li je ovo stvarno moguće. Ima, recimo, priča kad se Niko B. vratio iz Carigrada, pitali su ga o raznim čudima koje je tamo vidio ali i o običnim stvarima.
Jednom ga u pijaci neko upita: Kako, bogati, tamo zvahu hleb? – Vrući hleb, ekmek. – Dobro vrući, a hladni? – Nemam pojma, svega mi, nismo mu davali da se o’ladi.
Ili ovo: Knjaz Nikola je znao da sjedi rano ujutru na terasi jer je, navodno, bio astmatičar (je li kralj Nikola stvarno bio astmatičar, je li sjedio na terasi, to je potpuno nebitno). Spičanke su išle prema Starom Baru pored Dvorca tjerajući svoja magarad, jedno za drugim. – Dobro jutro, gospodaru! I odmah zatim, u produžetku rečenice: Uš, uš!
– E nećete mi više ušat, reče kralj Nikola i naredi da se napravi put iza Dvorca. I sad, eto, ti veliš da nisu Spičanke nego Zupkinje, to je to blago naroda ispričano kako kome odgovara, a ja sam se trudio da ga zabilježim.
Evo još ova kratka priča. Starobarski osnovac Ćamil, približavajući se kući viče na sav glas: Nane, o nane! – Što je dja’ole? – Rekao mi je učitelj da te obradujem! – Aj, fala Bogu, o čemu se radi, sine? – Poručio ti je da nećeš imat troška u septembar, valjaće mi ove iste knjige-.
Priče su, pretežno, duhovite, iako ima i ozbiljnih, o Asanu Peraziću, Pristanjanima, o popu Pavlu, biskupu Dobrečiću, Murtezi Karađuzoviću, tu ne mogu da pričam baš šaljive stvari i da improvizujem. Mada je bilo toga i kod njih, pop Pavle je, na primjer, bio duhovit čovjek, znao je da odgovori „dim u dim“.
Za prvu knjigu su ti, kažeš, pomogli Čedo Ratković i Mitar Pavlović sa svojom bazom podataka, ali onda se uključuje i Bar da ti pomaže.
-Znaš li što je tu najinteresantnije? Što su mi mnogi ljudi prilazili na ulici i pričali anegdote. I nema jednoga koji nije bio sto posto siguran, i na kraju se ispostavilo da su svi bili u pravu, da će ta njegova priča naći mjesto u budućoj knjizi. Niko nije prilazio sa nekom budalaštinom nego je pričao nešto što je držao u sebi, neku interesantnu priču koju je odavno čuvao.
Za ovu knjigu, kako je nastajala baza?
-Za ovu knjigu, ako ćemo pošteno, baza je bila sajt „Zupci Times“, Ilije Vukotića. Onda sam pozvao Čeda da mi ponovo da sve Milenkove priče, koje sam još jednom pročešljao i mnoge su mi se priče rodonačelnika barske savremene književnosti, dopale na drugo čitanje.
Potom si me ti uputio na knjigu Zorana Gojića. To je bila osnova, a onda su počeli da se nižu anegdote. Evo dvije, koje su nastale nedavno.
– Čuo sam, Saša, da nije bio neki koncert sinoć? – Bogami, pogrešno si čuo, bio je fantastičan. – A njegov sin, Bogdan, uskače: Tata ne gleda kako ko pjeva nego kakva mu je zarada!
Ili: Dolazi Rajo da vidi Deja, svog kuma, koji ima upalu pluća. Znači, slike ima, tona nema. Raju dosadno, obilazi sobu i vidi uredno poređane puške, jer je Dejo strastveni lovac.
– Vala, kume, mogao bi mi poklonit jednu od ovih pušaka, koja ti najmanje treba. A Dejo, potpuno kontuzovan, jedva progovara: – Kume, ja imam upalu pluća, a ne upalu mozga!
Koji je naredni korak? Četiri knjige si napisao, hoćeš li i petu, možda da se napravi „The Best Of“? Otkad su ti se udale kćerke u inostrane zemlje, odlično barataš engleskim jezikom, taman za naslov.
-Yes, of course. Nemam veze sa engleskim, iako sam ga učio u osnovnoj i gimnaziji. A peta knjiga bi mogla upravo tako da se posloži.
Da ne zaboravim, u svim knjigama sam imao i dodatak. U prvoj knjizi, to su bile izabrane priče autora iz Bara. U drugoj su bile fotografije Bara iz polovine prošlog vijeka, a u trećoj su bile fotografije brodova „Prekookeanske plovidbe“.
Sad su to crteži mog prijatelja Baćka Milačića. To su jednopotezni crteži koji su skinuti s Facebooka, naravno, u dogovoru s njim. Pošto smo sad u takvom vremenu, naslov tog drugog kratkog dijela knjige jeste: „Da je iđe brata u svijetu, da lajkuje ka’ da bi tagova“.
Te crteže je ubacio u knjigu i tradicionalno napravio korice, Goran Grković, vispreni, dragocjeni Baranin, čija je ideja, pored ostalog, i ona šoljica kafe u centru korica. Poneko me pita: „Ko ti je gatao, nagrdi ti knjigu?“ – toliko je efektno to Goranovo sa kafom i gatanjem.
Zajedno gledajući, imamo više od 65 godina radnog staža u Radio Baru, od barake, preko Agave, do ovih prostorija, a nikad nismo pričali uživo za mikrofonom. Glavni i odgovorni si urednik Radio Bara, pamtiš li svoj prvi dan ovdje?
-Pamtim, naravno. Znaš kako je izgledao? Mokar. Zato što sam bio u goloj vodi od treme. To je bilo u baraci. Zoran Živković je tada bio urednik, vodio je „Barsku hroniku“ i uveo me u studio da čitam kao spiker, uživo. Mislio sam da će srce da mi iskoči.
Iako sam imao iskustva sa recitacija, sa pozorišnih predstava, ali taj osjećaj pred mikrofonom uživo kad te slušaju Barani je nešto sasvim drugo. Tada se slušala „Barska hronika“, nije kao danas, nego je cijeli Bar bio uz Radio.
Ja sam vodio muzičke emisije nekoliko godina kad su mi dali prvi put da vodim „Barsku hroniku“. Bio sam stondiran od straha, noge su mi se odsjekle.
-Do prije dvije-tri godine vodio sam „Barsku hroniku“. Kako čujem špicu za nju, tako mi se i sada podigne pritisak, kao da mi stomak krene na gore. Nije to više strah i trema, to je respekt prema informativnoj kući u kojoj sam proveo svoj čitav radni vijek.
Da zaključimo, Bar je ponovo u centru tvojih interesovanja, iznova i iznova, što je nekako i prirodno.
-Bar je stvarno vječita inspiracija, a posebno za one koji nisu mrdali, osim dvije i po godine na studijama u Beogradu, poslije kojih me otac vratio u Titograd, gdje sam i završio pravo, te jedne godine u Šibeniku, u vojsci. Sve ostalo vrijeme sam proveo u ovom gradu, špartajući lijevo, desno, njegovom obalom, ulicama, prelijepim bulevarima… tako da izvan Bara mene prosto i nema-.
- Tagovi:
- Milan Vujović
- Mediji
- Barski ljetopis
- Radio Bar
