.jpg)
Razgovor u Pigmalionovom vrtu: Predrag Peđa Milošević
Autor: Radomir Petrić
Foto: Privatna arhiva, Feral.bar
Ulaznica u svijet metafizike ovog ljeta u Budvi nikad nije bila dostupnija: dovoljno je bilo zakoračiti u Modernu galeriju „Jovo Ivanović“ i suočiti se sa slikama uglednog beogradskog likovnog stvaraoca Predraga Peđe Miloševića.
U prestižnoj budvanskoj galeriji, umjetnikova ulja na platnu tvorila su amosferu skoro opipljivog spokoja, svojevrsnu kapsulu za bijeg od vreve stvarnosti.
Sticajem, za posjetioce izložbe-srećnih okolnosti, ova postavka pod imenom „U Pigmalionovom vrtu” u organizaciji JU Muzeji i galerije Budve sa JU Grad teatar, predstavila je jedinstveni presjek umjetnikovog opusa od početka vijeka. Inače, zbog pandemije koronavirusa, ova izložba je iz 2020. bila prebačena u ovu godinu.
U razgovoru za Feral.bar, Milošević je malo u šali, a malo u zbilji, ocijenio da je ovo njegova najbolja izložba do sada:
-Nekako celi život kao umetnik radiš, ne baviš se statistikom, evidentiranjem. Spremao sam se za izložbu u Beogradu “Niti i metafore” koja je isto odlagana pola godine zbog cele situacije sa koronom.
To mi je pomoglo da se sve spremi, izložba je bila dobra. znate, ljudi su tamo bili željni događaja, mere su bile slabije, prilično dobro sam prošao i medijski. Ostao sam “kratak” za Budvu za nekoliko slika, jedna je otišla na Bijenale fantastike, tako da sam umanjio tu izložbu.
Sagledao sam dve slike koje su u međuvremenu bile potpuno završene, ali, opet je to bilo malo, i onda sam pogledao u lični fundus: svaki umetnik ima neku vrstu zadrške prema nekim svojim delima.
Video sam da mogu da dodam još nekoliko slika, i kada sam pakovao slike za Budvu, shvatio sam da je to odličan prikaz mog rada!
Najstarija slika je iz 2005, i ona je baš antologijska, “Adam i Eva”. Ona mi je dobar predstavnik, stalno komuniciram sa arhetipskim temama koje se ponavljaju u slikarstvu i umetnosti, obrađivane su mnogo puta, a ja sam ih uradio na svoj način.
Ona je bila na nekoliko izložbi, bilo je želje kupaca za nju, ali, to sam izbegavao, a tu je i “Zlatna jabuka” koja je završena desetak dana pre pakovanja izložbe.
Kada sam postavio prvu ruku rasporeda, dok su još na slikama bile folije, shvatio sam da je to odlična postavka, i za svaki slučaj, od kolekcionara Nikole Marovića pozajmio sam još dve manje slike, od kojih jedna nije bila izlagana, iako sam odranije imao loša iskustva sa malim formatima, često su bili kradeni na lzložbama zato što se lako pokupe pod jaknu.
U Budvi su tako radovi od 2005, pa do pre mesec dana, nije potpuna retrospektiva, ali, odličan je moj prikaz, odnosno najbolji do sada-priča Milošević za Feral.bar.
Svim ovim platnima većma dominira žena, mistična, na slikama onirijski pozicionirana između snoviđenja i jave, koja već od prvog kontakta sa očima posmatrača zrači osebujan mir.
U komentaru ovih navoda, Milošević ukazuje da svaki umjetnik, htio-ne htio, ima nešto što izlazi iz njega, “to je stvar oblikovanja”.
-To je potreba za ekvilibrijumom, uravnoteženjem, odmerenošću... Danas veoma lako, kad napravite zlo ili glupost, svi to saznaju, a skoro da je tako i u umetnosti.
Ne potcenjujem tu stranu dela da protrese, ali, danas smo previše izloženi potresima. Umetnost ne mora da prihvati taj jezik, naprotiv- možda treba da potraži neke komunikacije i jezike koji su finiji, produbljeniji, i u tome je po meni suština.
Umetničko delo treba da izazove provokaciju, interesovanje, ali, mora da ima još nešto, nivo, da ne kažem njih šest-sedam. U stvari, stalno sam se trudio da su sve što su naši preci umetnici estetičarti ostavili, da to sublimiram i da to dobro iskustvo kad radim sliku, da prosto kao flamanski majstori koristim princip da sve to što je na slici nije slučajno, da ima značenje, da ima neko emotivno i saznajno dejstvo.
Ne može sve što istresemo iz ruke i glave da se proglasi umetnošću, mora da bude oblikovanije, promišljenije, mora da postoji svest da to što naslikamo i uradimo ima neko dejstvo na posmatrača.
Umetnik koji nema spoznaju kako delo deluje na posmatrača-nije umetnik, onda su i odgajivačice iz vrtića vrhunski umetnici-.
Kustoskinja postavke, socolog kulture mr Senka Subotić, otvarajući izložbu navela je da je njen naziv “ U Pigmalijonovom vrtu” alegorija o osobi koja snagom svojih osjećanja učini drugu osobu duhovno preporođenom, „oživi“ je za drugi život, “a tako i Miloševićeve slike, oživljavaju jedan davno usnuli svijet”.
U likovnom smislu, to je prije svega svijet figuracije kojoj je Milošević vjeran od prvog kontakta sa kistom.
-Pokušavam da uvek sažmem, da se nekad i izmaknem, i da posmatram objektivnije to što sam ureadio, da bih nešto izmenio, i naravno, da sam svestan onog što radim.
Na promociji knjige “Slikareva tajna” u Budvi bilo je lepo pitanje iz publike da li je modernija slika "Crni kvadrat na beloj podlozi" Maljeviča,iz 1907. ili slika Salvadora Dalija "Vreme curi" iz 1927, šta je tu modernije-nema odgovora.
Skloni smo da razmišljamo-ako nešto ima kockice i ako je svedeno, da to tretiramo modernim, a ako negde ima ljudske figure i emocije, ili uopšte nečeg metafizičkog, da se to smatra tradicionalnim.
E, sada-zašto se čovek nije pretvorio u kockicu, zašto biramo ergonomske stolice i krevet? Čovek ne može da pobegne od sebe, kroz umetnost se komunicira i nadgrađuje.
Ja nemam načelno neki estetski princip da je ljudska figura sveta stvar u umetnosti, da u književnosti glavni junaci moraju biti ljudi a ne mravi, ali, činjenično, nekako je ljudska figura u likovnom svetu jako bitna i važna.
Iako sam tvrdio ranije da svaki slikar ima svoju interpretaciju ljudske figure, pitanje je da li su to zaista različiti prikazi.
Svako od nas, mogu tvrditi iz raznih epoha, imamo čuvenu “Uspavanu Venereu” koju je završio Ticijan , i ta Drezdenska Venera, ako bi pokušala da ustane, najverovatnije bi se srušila.
Ta slika je metafizika, prelepa je, ako bih pravio listu od četiri- pet remek dela, nju bih sigurno stavio, plašio bih se da ona ne bi mogla da stoji. To je prividno realizam, obrađuje ljudsku figuru i to je samo jedna interpretacija koja je protkana emocijom, sadržjem, dubljim nivoima...
Dosta umetnika smatra da upravo to rade, kroz to figurativno što slikaju, neke pejsaže, onda upravo slikaju nekoliko dubljih nivoa, nekoliko nivoa dalje, a da je sama forma te figuracije jedan povod kojim se posmatrač uvuče u dublje-.
-Miloševićevo slikarstvo je izuzetna intimistička umjetnost figurativnog usmjerenja, snažno oslonjena na vještine i način promišlјanja starih majstora flamanskog, španskog i venecijanskog slikarstva. U vremenu digital-printova, video radova i instant kulture on svojim radovima afirmiše značaj klasične slikarske vještine.
Kompilacijom suptilnog crteža (crtež je misao), sa pažlјivo biranim koloritom (boja se događa, ona je emotivni postupak) i specifične likovne obrade, sa predstavlјanjem i pripovijedanjem, umjetnik skida prašinu sa slikarske kulturno-istorijske tradicije, gradeći svoju osjećajnost i estetiku utemelјenu na ljepoti klasičnog ideala-piše u jednom osvrtu na Miloševićevo stvaralaštvo likovni kritičar Zvonimir Osrečki.
Kako umjetnik ovakvog prosedea može korespondirati sa aktuelnim trendovima u svijetu umjetnosti, koji najčešče dekonstruišu formu?
-Širom planete, malo ljudi zna, od onih koji su u galerijama i institucjama , da se već 30 godina apstraktna umetnost prodaje nekoliko puta više, i na ovim prostorima je tu zaostajanje.
Imamo najlepši primer šta je pokojni Lazar Trifunović pričao o Mileni Pavlović Barili i još nekoliko vrhunskih figurativaca, to su malo trendovi, ali, ja lično mislim da svaki posmatrač i kada stane ispred apstraktne slike može da oseti postoji li tu nešto, ili, to može i ispred figurativne slike, ali tu treba biti pripremljen.
Nismo stalno spremni da gledamo film, čitamo literaturu, “nemamo stomak” da gledamo TV, tako da je u stvati najveća važnost zašto treba praviti izložbe, i grupne, sa raznim temama, da se publika drži pripremljenom, da se stalno edukuje, profiliše... pa će se tako prepoznati afiniteti i sklonosti ka nečemu.
Moj stav je da se po prirodi stvari periodično događa jedna smena, na deceniju-dve. Na promociji knjige sam pomenuo Hoknija koji i u 80. godini odlično slika, koji se vraća potpuno devetom stilu.
Prosto se stvari same od sebe menjaju, kao što je bio dorski stil, odjednom je postao “in” korintski stil koji je raskošan. Posle renesanse i njene odmerenosti i svedenosti, pojavio se barok koji je sav preteran, koji je sav raspušten, ljudska figura ima popuno neke nove forme, barokne slike više liče na Matisa i Sezana nego na renesansu, ali, ljudi kad vide nešto iz baroka-to povezuju sa renesansom-zaključio je naš sagovornik.
Predrag Peđa Milošević je rođen 26.11.1960. godine u Zemunu. Diplomirao je na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, katedra slikarstva, 1985. godine. Iste godine započinje izlaganja i da se profesionalno bavl slikarstvom.
Milošević odlazi u Španiju 1992. godine, gdje do 1996. živi, stvara i izlaže kao profesionalni umjetnik. Njegova djela nalaze se u galerijama u zemlji i inostranstvu, kao i u brojnim privatnim kolekcijama. Imao je oko 20 samostalnih i nekoliko desetina grupni izložbi. Živi u Beogradu. Član je ULUPUDS-a.
- Tagovi:
- Budva
- Galerija
- Izložba
- Grad teatar
