.jpg)
Roman “Ostaci sveta” Igora Marojevića promovisan u Budvi
Izvor, foto: JU Narodna biblioteka Budva
U organizaciji Narodne biblioteke Budve, u Budvi je promovisan roman “Ostaci sveta” Igora Marojevića. Roman je ovjenčan nagradama: "Meša Selimović", Nagradom grada Beograda "Despot Stefan Lazarević", zatim„Tronoški rodoslov“ i nagradom Solarisa za roman godine.
U svom prikazu romana Stanka Stanojević je navela njegove književno-teorijske i jezičke osobenosti i novosti.
-“ Ostaci sveta” je kompleksan roman vrsnog pisca Igora Marojevića, čini se njegov književno najzreliji do sada. Radnja romana se odvija na nekoliko narativnih nivoa povezanih centralnom temom jasenovačkog logora.
Naracija se usložnjava, i za svijet romanesknog djela objektivizuje, izmjenom tačaka gledišta [njih deset kroz četiri cjeline] pripovijedanjem u prvom licu uvijek drugog lika.(...) Realno vrijeme romana je kraj 1998, početak NATO bombardovanja i njegov završetak, dok pripovijedanje obuhvata i period Španskog građanskog rata, Drugog svjetskog rata, Jasenovac, rat u Bosni...
Mjesta događanja su brojna, pa ovo djelo obiluje toponimima: Jasenovac, Srebrenica, Madrid, Marbelja i mnogi gradovi u Španiji, Beograd, Bar, Brezovik, Kotor...
Zlo i zločin su tema ove priče, a ono o čemu ćemo u romanu čitati kroz ispovijesti junaka su njegove manifestacije, refleksije, modifikacije, mimikrije... umjetničkim dojmom i jezikom predstavljeni i začarani.
Odsustvo prenaglašavanja u postupku, posebno ideologija, jer bi sve to baš kao oni stilovi kojima su tekstovi o politici pisani 90-ih (a i danas umnogome) ugrožavali „opstanak elementarne estetike“, ovo književno djelo jeste umjetnost-jednom književnom djelu je apriori imanentna estetika da bi ono bilo književnost i umjetnost
Iako su potka priče dokumentarna i istorijska građa, faktografija, narator se u uvodu ograđuje riječima o odstupanjima od istorijskih podataka, te da su ona „plod trenutaka nestandardnih opažaja kazivača ovog romana“.
U postupku se izdvaja objektivizacija događaja tako što je svaki opisani događaj sagledan iz bar dva ugla: o Španskom građanskom ratu pripovijeda Nada koja je izvještavala za, ispostaviće se nepostojeći, dnevni list u Hrvatskoj, ali o ovom ratu govori i Španac Ramon; zatim o Jasenovcu imamo Nadinu, Vilimovu priču, ali i viđenje logora kroz dogled njenog sina Boška Čipelja, psihijatra; o Srebrenici pripovijeda Vajo, penzionisani profesor istorije, ali i Mojaš Kažić, počinitelj zuluma koje, slično kao i Vilim Petrač, ne doživljava kao zlo. Naprotiv!-.
Autor romana Igor Marojević je istakao da je ovo transideološki roman, te da je u postupku nov jer uvodi formu ulančanog skaza:
-Ovo je transideološki roman, svako zlo koje se dešava u romanu je opisano sa dve strane, što ne znači da, pošto se roman latio nekih tema koje srpska književnost obično izbegava i ne samo srpska.
Ovo je roman o zlu tokom 20. veka i ne znači da smatram da su sva ta zla jednaka, niti insistiram baš ni na razlikama ali zbog nečega je recimo Jasenovcu posvećeno u romanu 130 strana, a Srebrenici recimo 25 ili Španskom građanskom ratu 35 što opet nije neko merenje, ali želeo sam da kažem da je roman ispričan transideološki i da su svi dobili šansu da pričaju čak i zlikovci, a ja mislim da zlo se ne može saznati ako se čuje samo pozicija žrtve , jer makar ono što je ostalo od duše zlikovca koliko god je on bio psihopata može da služi da osvetli deo dejstva.
Roman je nov po tome što donosi novu formu ulančanog skaza u smislu da kad jedan pripovedač završi sa svojim delom priče nju preuzima drugi i tako je bilo moguće na relativno malom prostoru, ovo nije kratak roman ima 396 strana, ali da sam na konvencionalan način iz trećeg lica pričao sve ovo , onda bi roman imao 700-800 stranica-.
Više nego Jasenovac i sva ostala mjesta stradanja, tema ovog romana je opšte stradanje tokom proteklog vijeka. Zašto ste odlučili da ipak najveći dio romana se tiče Jasenovca, da li ste došli do neke aktuelne građe, budući da ova tema nije baš „odomaćena“ u književnosti?
-Kada je počeo višestranački politički život onda zaista mnoge teme koje su bile prećutkivane ili minorizovane javno prodrle su u avni govor . ...Od svega što je doprlo u javni diskurs, kada sam imao 22 godine bio sam najviše zapanjen tom kreativnošću zločina u Jasenovcu i to me je fasciniralo toliko da sam ja, dok sam spremao ispite iz književnosti, sa fakulteta sam uzimao knjige o NDH i o Jasenovcu ne znajući ne samo da ću pisati o tome, nego nisam znao ni da ću se baviti književnošću.
Otišao sam u Španiju 2001. i nešto slično mi se desilo, saznajni šok u vezi sa Španskim građanskim ratom . Nekako da nije bilo toga ja ne bih našao te svoje sveske sa početka devedesetih i nekako ja sam tad znao da ću pisati roman o tome, o te dve teme.
Najviše me je zaintrigirao ženski logor zato što je najmanje srazmerno bilo podataka o ženskom logoru u Jasenovcu . Zašto? Pa u patrijarhalnom društvu bez obzira na to što je ta velika Jugoslavija proklamovala ravnopravnost polova, i dalje je ostao tabu ženama da pričaju o napastvovanju u patrijarhalnom društvu, maltene to je sramota žene maltene koliko i počinitelja.
Išao sam u Jasenovac i sa tom svešću da lociram gde je to bilo nabavljao sam dosta građe , pričao sam sa nekim uslovno rečeno očevicima ili posrednicima...Proučavao sam učešće jugoslovenskih dobrovoljaca u Španskom građanskom ratu . Kao što se nije znalo o Jasenovcu mnogo, nije se znalo ni o Španskom građanskom ratu pogotovo, koji je mnogo bitniji nego što se to mislilo.
Zašto se to nije mnogo mislilo? Pa zato što je levica izgubila u Španskom građanskom ratu , nekako su se drugovi ogradili od toga da su marginalizovali ovaj rat, što im nije smetalo da zovu španske borce da osnivaju odrede...
Čak kulturna politika je bila usmerena ka toma da se prevode sa španskog jezika latinoamerički a ne španski romani više zbog tog frankizma...
Uopšte se nije znalo da je mnogo više stranaca ilo na strani desnice, da je bilo 90.000 Marokanaca na strani Franka, da brigada Abraham Linkol, levičarska, je imala 4.000 boraca , bilo ih je svega nekoliko hiljada.
I sad, meni je bilo verodostojno da, pošto sam proučavao kako su naši ljudi išli tamo, kojim putevima, kako su slati tamo s obzirom na to da je komunistička partija tad bila ilegalna i da je Kraljevina Jugoslavija bila neutralna ali je simpatisala desnicu , znači kako su se iz Zagreba i Beograda ti budući naši borci upućivali u Španski građanski rat, sa čime su se susretali, a bilo mi je verodostojno da kada se ta žena (Nada Marković glavna kazivačica) vratila iz rata koji su levičari izgubili, da pošto je nastavila ilegalna komunistička dejstva, bilo mi je logično da dopadne u Jasenovac....
Građa koja nije dovoljno poznata, ona ima neku harizmu, i osim što je potentna, jer blizina smrti je oduvek grejač umetničkih dela.
Izvjestan dio romana posvetili ste ekspresionizmu. Zašto ste odabrali da o njemu govori jedan izopačenjak Vilim koji navodi da su „ekspresionizam i Jasenovac čista estetika ružnog“?
-Kad se gledaju te barake visoke, one se uklapaju, naravno nije to svesno rađeno tako, niti su mnogo oni razmišljali o ekspresionizmu. Ali s jedne strane to su te zgrade nakošene, visoke baš u ekspresionističkom nekom duhu a ekspresionizam je zaista blizak estetizmu ružnog , a s druge strane zaista su nacional-socijalisti u Nemačkoj za sve moderniste, pesnike, slikare, da bi time kaznili, pravili su izložbe degenerisane umetnosti da bi se time nametnulo društveno tumačenje ekspresionizma i modernizma kao nečega što nema veze sa novom realnošću koja mora biti propagatorska u „folkiš“ duhu kako je bilo poželjno da se piše i da se slika onako grandiozno, herojski ...
Meni je to bilo verodostojno da neko ko se bavio ekspresionizmom , makar on bio ustaša, da ga kazne slanjem u Jasenovac da počne da piše realističkije. Jedan dio romana pisan je na korijenskom hrvatskom .
-Nekim čitaocima će zasigurno biti teško čitati pojedine djelove romana u kojima su opisane mučne i teške, grozomorne scene. Kako ste Vi savladavali pisanje istih?
-Iskoristio sam vrijeme korone i ušao u taj neki pakao. Korona je blizina smrti i nekako mi je možda lakše bilo da sam se bavio time baš u doba pandemije...
Ja sam baš dugo odlagao potrebu da pišem o tome i rekao sam sebi sad je to to, izgubićeš publiku: ovi će reći da je roman velikosrpski zato što nije Srebrenica osuđena ili sl. i s druge strane da će me patriote shvatiti kao antisrbina zato što u istim su koricama i Jasenovac i Srebrenica . Stavio sam sve na kocku, i ispalo je nepredviđeno dobro“.
-Nekako u isto vrijeme pojavili su se film o Jasenovcu i Vaš roman. Pisali ste mnogo kompleksnije, temeljnije, sistematičnije....Kakva je Vaša estetska ocjena filma?
-“Dara iz Jasenovca” je prvi igrani film o Jasenovcu i imam pomešana osećanja: prvo, ako je tematski novum to je takoće kvalitativni novum, znači neko se odvažio . To je dobra osnova za neki film koji će biti urađen malo drugačije .
Problem filma po meni jeste u tome što je prvi film. Zato što mnogo stvari želi da kaže jer filmska umetnost to nije radila i tu, tačno se brkaju Stara Gradiška , Gradina, logor 3, jer nije bilo uslova za nijansiraniji pristup.
Mislim da je kamera jako dobra, imam dosta veliku zamerku što je najjača scena, ona sa stolicama, mislim da je ona morala biti na kraju, prosto posle ubedljive jedne scene koja se mnogima nije dopala , nekako šta god da se posle toga desi u filmu, pada.
Uopšte ne mislim da je film preideološki : postoji na početku filma Hrvatica koja spašava dete iz one povorke, čak je to što se dešavalo u Jasenovcu jako benigno prikazano, e sad to je ta dečija perspektiva, to je i zalog poetičkog postupka ...
Ne znam baš da li je Janketić briljirao u ulozi Maksa Luburića, jer Maks je bio zvečarka, malo nedostaje tu neke patologije više.Znači, pozitivni su mi uglavnom utisci, imam primedbe, ali mislim da je ideološka hajka preterana i da nije sasvim osnovana-.
- Tagovi:
- Budva
- Promocija
- Roman
- Igor Marojević
