.jpeg)
Beograd: Predstavljena posljednja poetska knjiga Igora Remsa
Foto: Privatna arhiva
Poetsku knjigu umjetnika iz Bara Igora Remsa “U znoju tišine ili Pesme iz karantina” u Biblioteci grada Beograda predstavili su pisci i književni kritičari Bojana Stojanović Pantović i Ivan Despotović, a stihove je čitao sam autor.
-Petnaesta pesnička zbirka Igora Remsa, slikara i pesnika, nadovezuje se na poetičko-imaginativnu osnovicu njegovih prethodnih zbirki.
Tako se egzistencijalna spirala lirskog junaka neprestano saobražava svojevoljno izabranoj figuri putnika, koji slikovnim gestovima, govorom boja i gotovo neoekspresionističkom vizuelizacijom njihovog značenja pohranjuje i ovekovečuje pojedine predele, mitološke, kulturne i ljubavne motive.
Time se topos hodočašća, slično hododarju Miodraga Pavlovića, iskazuje i kao večita čežnja za smirenjem od stranstvovanja i samoće, a u ovom slučaju izopštenosti usled civilizacijske pošasti kovida 19-kazala je Bojana Stojanović Pantović.
Sedam ciklusa, dodala je, naznačuju “od početka taj put od tame ka svetlosti, od neverice i sumnje ka duhovnom okrepljenju i ozarenju, pokušavajući da izlaz iz besmisla i apsurda pretvore u životodarno načelo zasnovano na koplementarnosti i kontrastu u svim aspektima obrade poetskih motiva, katkada i na paradoksu”.
-Poslednji ciklus i pesma kojom se zatvara zbirka sadašnjost projektuje u neku davnu prošlost i mit, na neku vrstu sećanja na početke ljubavi i stvaranja, nagoveštavajući i oproštaj i nadu, ujedno. („Senka belih voda”).
S druge strane, sam naslov zbirke ukazuje na svojevrsni paradoks: metafora u znoju tišine podrazumeva vezu između materijalnog, telesnog (znoj) i tišine koja je pojam za apstraktno, astralno, nedokučivo i vezuje se za duhovni aspekt visokomodernističkih pesnika i njihovih prethodnika, Dučića i Nastasijevića, pre svih.
Poriv ka monumentalnoj stvarnosti, u znoju tišine Igora Remsa
-Stanja i osećanja u poeziji Igora Remsa izražena su jezikom koji nas podseća na biblijski, kao na onaj iz upečatljivih trenutaka imažinističke poezije.
Pojam slobode kao nečega našeg, antropološkog, konkretnog, ali i pogrešnog, ogleda se u ambivalenciji Ostrva kao pesničkog motiva.
Ono se zatvara pred Drugim, koji je na posletku sam Bog, ostrvo je i nepodnošljivi ožiljak slobode, dok je more san, a duša oštro kamenje prekriveno njim.
Ostrvo odnosno more jesu simboli vere, te pesnik, lirski subjekt pliva zatvorenih očiju. Poetski diskurs ne odnosi se samo na pesnika i ne oslikava jedino ličnu hroniku i razvoj.
Diskurs se odnosi na sve ljude, takozvanu sudbinu postojanja, te se javljaju i pesme sa ženskim likom u prvom licu, jedna sveopšta ispovest i opšta Pesma.
Knjiga se dotiče i dramskog dijaloga.
Likovnost ove poezije, koja potiče od činjenice da je njen autor i slikar, logično se nadovezuje na skoro haiku forme takođe zastupljene u knjizi, na tumačenje sveta senkom i bojom, nijansom, te sumnjom i drhtajem-kazao je o djelu Remsa Despotović.
