Hic Rhodus, hic salta: Glatki put, barska Staza Zdravlja
Autor: Igor Rems
Foto: Petar Pukić
Posle toliko vremena, ponovo u svom rodnom gradu. Svaki put kada odem i vratim se vidim da naš Bar raste! Ne radujem se jer je i kod nas počela stihijska gradnja koja je unakazila Budvu i moj omiljeni Petrovac.
Ali... ovo nije tema o neodgovornosti političke elite koja nas ponižava i sakati gotovo 30 godina, o uništavanju, pljačkanju, devastaciji... i da ne nabrajam jer svako ko ovo čita, znam, da mu se podiže dijafragma i odmah kao reakciju vidi barski Zeleni Pojas i sve mu u trenutku biva jasno... Razbojnici su tu, među nama, lažu nas i kradu a mi ćutimo...
Evo me, na mom omiljenom putu kroz Dabanovo ili kako ga mnogi zovu Glatki put, kojim je napredovala crnogorska vojska prilikom oslobođenja Bara od Osmanlijskih osvajača 1878 godine.
Čim krenete od crkve Sv. Vida ili Vićentija, na prvoj krivine, srešćete se sa novim radovima, veličanstvenim, u obimu kojim su započeti.
Podzidavaju se međe gde su masline, zaštitne međe ka putu u visini četiri metra, sve je u punom jeku, radi se, masline lepo orezane, kanal, koji ide dužinom maslinjaka, podzidan kamenom, lepota jedna... pokušavam da porazgovaram sa radnicima ali me oni ne razumeju...
Prilazi mi jedan čovek sa crevom u ruci i počinje priča. Pitam ko je kupio ovaj maslinjak a on govori da je jedan naš Baranin dao maslinjak pod hipoteku. Nije mogao da vrati novac i banka mu je zaplenila maslinjak.
Zatim o maslinjaku kreće cela istorija ko ga je kupovao, preprodavo... da bi ga na kraju kupio, sadašnji vlasnik, biznismen Salman Redžić (izvinjavam se čitaocima ako slučajno nisam naveo tačno ime) iz Nikšića koji vodi neki biznis u zlatnom Pragu.
Razgovar traje i dođosmo do priče o asfaltiranju Glatkog puta i ispričah mu kako sam u jednoj kolumni u Barskom Portalu pomenuo porodicu Kalamper i da je neko negativno reagovao u jednom komentaru na njihov pomen...
Čovek se predstavi, reče da se zove Redžo Kolari i da postoji samo jedna istina: da je on u dogovoru sa vlasnicima maslinjaka pokrenuo inicijativu da se prikupi novac kako bi se put asfaltirao.
Rekao je: „samo da znaš niti je Kalamper, niti lokalna samouprava asfaltirala put, nego mi“.
Prisetih se priče sa Zajkom Mujićem, iz Velembusa, o jednom prelepom placu koji ga od njegovog deli samo put. Na moje pitanje čiji je to plac on upravo pomenu Redža Kolarija. Priupitah ga za taj plac. On potvrdi.
Pošto se tamo već obavljaju građevinski radovi, onako prijateljski, rekoh da ne gradi kakve zgrade nego da izgradi etno selo: deset - dvanaest etno kuća sa centralnim bazenom... uz moje izvinjenje da ne mogu više da stojim jer sam sav znojav, i uz opasku da misli o drenaži jer kada opuči jugo ima sve da ponese!
Krenuh, u susret mi dolazi jedna tamno zelena terenska lada ili neki džip. Možda land rover, više nisam siguran. Staje kraj mene. Poče razgovor o Glatkom putu. Reče da se zove Fado Matezić i da može o putu mnogo toga da kaže. No, nažalost nismo se sreli ( u međuvremenu otišao za Čikago).
Od straha ili ne znam zbog čega odbio je moj zahtev da nešto u vezi puta napiše i pošalje mi preko mejla ili vibera.
Krećem dalje, nisam prošao ni 200 metara kada preko puta, lagano u svoj svojoj jezivoj lepoti, preseče mi put jedan poskok! Nikada do sada, a godinama je moj trening vezan za Glatki put, nisam video ni jednu zmiju a kamoli poskoka.
Njegov donji deo u izrazito tamnocrvenoj boji, boji prezrele trešnje a gornji u mišjim,sivim, cik cak linijama. Kada je prešao put, stade. Gleda me!
Lepo vidim njegov, na glavi, savijem rog. Moj adrenalin poče da radi. Htedoh da se sagnem I uzmem neki prut ili kamen...ali on, kako se ja pokrenuh, nestade u žbunju...
Nastavljam sav u mislima o putu, zmijama, drenaži, vlasnicima prošlim i sadašnjim, istoriji... dođoh da jedinog izvora na Glatkom putu. Umih se, hladnom izvorskom vodom, vratih se iz mrtvih... pogledah levo od izvora, ugravirano u zidu, a stotinu puta sam tuda prošao, i čitam:
“Ovaj izvor u sećanju na moje roditelje podiže 1923 godine Ibrišimović...”.
Pogled mi skliznu na gore, i parafraziram: ovaj izvor obnavlja za predušu roditelja i svog druga pomorca, ime se baš ne čita ali prezime, mislim Peročevića, nesrećno nastradalog i hrišćansko ime ali prezime potpuno izčekićirano. Bože, pomislih, koja šejtanska* ruka je mogla ovo da uradi???
Da ne budem pogrešno shvaćen: ko je, radi čega itd... pomislih kako kaže naš pametni Narod: dabogda ti obe osušile...
Vraćam se Glatkom putu! Ali nemoguće je kada vas istorija kupa u svim bojama, obnavlja sećanje i ne da vam mira! Sve je njoj, koliko god od nje bežali, potirali je, ona kao feniks izranja i opominje! Ko hoće da čita, da zna ona mu se daje...
Glatki put je najbolja Staza Zdravlja koju građani Bara imaju a da toga nisu ni svesni. Ta lepota koju ne umemo da koristimo nalazi se tu ispred našeg nosa od crkve Sv. Vida Glatkim putem do puta u Sustašima koji vodi ka Mikulićima.
Na rešpektabilnoj nadmorskoj visini, sa neverovatnim pejsažima i pogledima na naš grad iz svih uglova, kroz pitoreskne maslinjake, sa toliko bilja!
U martu i aprilu sve miriše na majčinu dušicu do kantariona i ostalih meni nepoznatih trava...Lokalna samouprava mora u interesu građana da prepozna Glatki put, da ga zaštiti i uradi sve što je potrebno da to bude najbolje izletište našim sugrađanima.
Ali da li oni imaju znanja i da li to žele, ostaje u domenu moje želje! Iz iskustva znam ko su i kako se odnose prema građanstvu...
Postoji još dva neverovatno lepa mesta koja mogu poslužiti istoj nameni. O njima nekom drugom prilikom...
*Šejtan od turske reči sejtan, od arapske šajtan predstavlja đavola u islamu
Autor je pjesnik i slikar, član Ukrajinske Akademije za međunarodno književno stvaralaštvo i umjetnost
Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Stav" nisu nužno i stavovi redakcije Feral.bar.
