Na Ljetopisu promovisan Janjušević
Pretposljednje književno veče ovogodišnjeg „Barskog ljetopisa“ održano je sinoć pred Dvorcem kralja Nikole. Branko Janjušević je promovisao svoj roman „Tiranin“. Moderator večeri bio je Miroslav Jovanović Timotijev.
„Tiranin“ je drugi roman ovog crnogorskog autora. Prvi, koji se zove „Ovako“, objavljen 1984. godine, ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i izazvao veliku pažnju ondašnje književno-umjetničke javnosti. Po pažnji koju skreće na sebe, ni drugi nije izuzetak. „Tiranin“ počinje riječima: „Ostavi ovu knjigu, nemoj da me mučiš“.
-To je zato što nemam povjerenja u čitaoca. Moje su knjige teške za onoga ko ne umije da čita. U nekoj odioznosti prema onima koji ne umiju kažem „Ostavi, ne muči me“. Onaj ko me čita, a ne razumije, šta drugo radi nego me muči. Međutim, ispalo je da su oni čitaoci koji su imali prilike da pročitaju knjigu veoma zadovoljni i da pričaju o meni kao o jednom ekscesu u književnosti što ja i jesam-objasnio je ovo nesvakidašnje stanovište sam autor na promociji.
Oko ovog „Tiranina“ pletu se razne intrige i događaji koji ga uvode u paradokse, u razne situacije koje ne može ni on sam sebi da objasni. Kritika o ovom Janjuševićevom djelu kaže da je „viteški roman koji ima veze sa donkihotovskom borbom sa vjetrenjačama, sa svim silama ovoga svijeta koje su se okrenule protiv čovjeka, i koje žele da čovjeka unize, da ga svedu na egzistencijalnu ništicu…“ Autor sam dodaje da je „Tiranin“ nastao kao pokušaj da iz svoje unutrašnjosti izvuče riječi za koje nije ni siguran da su njegove.
-Ja kad pišem, ne pišem ja. To kao da neko druga sila, odozgo šalje poruke, a moja ruka nije ništa drugo nego provodnik tih poruka. Ja pišem ono što mi ta sila prosto nametne. Nijednu svoju rečenicu koju sam napisao ne bih mogao da ponovim. Na kraju krajeva ja i ne znam šta sam napisao dok ne pročitam ponovo-istakao je Janjušević.
Nesvakidašnji u svom promišljanju i tumačenju, ovaj pisac u sličnom maniru odgovara i kada ga upitate na kom čitalačkom iskustvu najviše počiva njegovo stvaralaštvo.
-Ko god me pokušava smjestiti u neki drugi žanr ili me pokušava približiti nekom drugom piscu, to je samo nemoć ljudi da uđu u autonomiju jednoga romana. Ako pak uđe u njegovu autonomiju on će pričati o tom romanu, a ne na koga liči, kome žanru pripada i slično. Nema toga pisca na koga ja ličim. Možda neki pisac liči na mene, ali ja ni na koga-.
Nakon romana „Ovako“ i skoro objavljenog „Tiranina“, već za nešto malo više od mjesec dana publika će moći da čita i treći roman Branka Janjuševića – „Vas je mnogo, a mene je više“.
-Ja sam dugo bio bez romana, ali sam pritom pisao i stalno razmišljao. Svakog trenutka sam ja bio pisac, mada sam na jednom mjestu rekao da sam kad sam završio sa ovom knjigom prestao to da budem. Kad me neko nazove piscem, ja se začudim pa pitam ko je to, jer prošla je ta faza. Kad se stigne do cilja, cilja više nema.
E, sad idem prema trećoj knjizi koja mi pripada, pripada mom karakteru, mom načinu razmišljanja, a to je jedna teška, ne samo za naše prilike već i literaturu neuobičajena opsjednutost samim sobom. Moj sljedeći roman se zove se „Vas je mnogo, a mene je više“. Izaći će za mjesec dana-zaključio je Janjušević.
Beogradska duodrama „Dve žene i jedan rat“, u produkciji „Dom Jevrema Grujića“ i režiji Aleka Conića biće odigrana večeras u velikoj sali barskog Doma kulture gdje je moguće obezbijediti propisanu distancu u gledalištu. Maksimalni dozvoljeni broj gledalaca u zatvorenom prostoru je 50, a u zavisnosti od interesovanja predstava će biti odigrana dva puta, u 19 i 21h.
Uloge u predstavi igraju poznate glumice Vjera Mujović i Marija Bergam.
Duodrama „Dve žene i jedan rat“ govori o prijateljskom odnosu dva naroda, srpskog i američkog tokom Velikog rata, najkritičnijeg perioda istorije ove zemlje, a koja se ogleda kroz sudbinu dveju žena, koje su višegodišnjim, strastvenim zalaganjem za Srbiju širile diplomatsku misiju širom sveta. Jedna je Amerikanka – Mabel Danlop Gordon Grujić, udata za srpskog diplomatu, Slavka Grujića, a druga Srpkinja – Jelena Lozanić, kasnije udata za najvećeg američkog dobrotvora srpskog naroda Džona Frotingama. Obje imaju dvije domovine- Srbiju i Ameriku.
Zbog svog snažnog humanitarnog rada, Mabel Grujić je svjetska štampa prozvala srpskom Jovankom Orleankom. Prepričavalo se kako je okupila i ujedinila američke dame iz visokog društva da pletu vunene čarape za srpske vojnike na frontu i sa svojim usvojenim narodom prešla Albaniju, tokom čega je zauvek izgubila šansu za potomstvom.
Zajedno sa Mihajlom Pupinom gradila je domove za napuštenu srpsku siročad i mobilisala američke lekare da dođu u Srbiju i pomažu svojim kolegama u bolnicama. Njenom predavanju o stradanju srpskog naroda na Univerzitetu Prinston prisustvovalo je preko 4 000 studenata, kao i tadašnji predsednik Univerziteta – Vudro Vilson, koji postaje njen veliki prijatelj.
Jedna od najvećih zasluga ovog srpsko-američkog para, Mabel i Slavka Grujića, jeste animacija Karnegi fondacije da uputi novac – tadašnjih 100 000 dolara, za izgradnju Univerzitetske biblioteke u Beogradu, što će ostati jedan od njihovih najvećih doprinosa.
Sa druge strane – Jelena Lozanić, ćerka prvog rektora beogradskog univerziteta, Sime Lozanića bila je veliki borac za ženska prava, a tokom rata dobrovoljna bolničarka koja se brinula o ratnoj siročadi. Kao predstavnica jugoslovenskog Crvenog krsta, tokom rata, od 1915. do 1920. godine, odlazi u veliku humanitarnu misiju u Ameriku gde sakuplja novac za srpsku vojsku i iznemogao narod.
Upravo tamo upoznaje svoju najveću ljubav – Džona Frotingama, koji je već uveliko zaražen ljubavlju prema Srbiji u kojoj je proveo najlepše godine tokom kojih je othranio preko 600 dece iz Vranja i okoline.
- Tagovi:
- Barski ljetopis
- Dvorac kralja Nikole
