.jpg)
Špadijer: Čas zoologije
Autor: Petar Špadijer, profesor u Gimnaziji Cetinje
Foto: Privatna arhiva
Velike predatore možemo voljeti ili ne, ali im se mora priznati da su najbolje iskoristili podjelu evolucionih karata.
Taktike uspjeha mogu biti krvožednost, razbojništvo, lov u čoporu ili lukavstvo, što ne umanjuje krajnji efekat procesa lova.
Puno manje simpatija izazivaju lešinari, čistači, sitni paraziti i koprofagi, neminovna pratnja predatora, čiji život zavisi od istih.
I dok se predatorima mora priznati trud, lešinari su u principu gadni jer do svoje porcije hrane dolaze strpljivim čekanjem tuđe nesreće i još strpljivijim iščekivanjem da se najkrupniji namire.
Oni poslije toga rastzavaju beživotne ostatke, valjajući se u smradu truleži i iznutrica. Odlaze krvave njuške (ili kljuna) ali mirne savjesti.
Čistači imaju privilegiju bezbjednog života u neposrednom prisustvu lovaca jer obavljaju sitne, gadne poslove koji lovcu omogućavaju lagodan život.
Oslobađaju ih dosadnih parazita, čiste njihove čeljusti od ostataka raskomadane žrtve, a nagrada, pored sitnih benefita u vidu nekvalitetne hrane, jeste sigurnost koju dobijaju odrađujući ove aktivnosti.
Paraziti, ovdje se misli na one manje značajne tipa vaški i buva, okoriste se o krupne lovce sisajući im minorne količine krvi, predatoru nebitne a parazitu neophodne.
Predatori na njih ne obraćaju pažnju jer je šteta koju mu nanose neosjetna a jedina opasnost za njih su čistači koji, čuvajući svog domaćina, uništavaju ove male štetočine, obezbjeđujući sebi hranu i podršku velike grabljivice.
Koprofagi (go**ojedi) možda su najzanimljiviji u čitavoj priči jer uživaju kupeći i jedući izmet predatora bez nekog jasnog razloga i bez naročite koristi za lovca, kome i pored gomile go**na koje proizvodi ne fali ništa u životu.
- Tagovi:
- Petar Špadijer
- Kolumna
